Organizacija sahrane jedan je od najtežih zadataka sa kojima se porodica susreće u trenutku gubitka.

Emocije, šok i tuga često otežavaju donošenje brzih i jasnih odluka, dok vreme neumoljivo teče i obaveze se moraju završiti u kratkom roku.

Upravo zato je od presudne važnosti imati jasnu predstavu o tome kako proces izgleda i kojim redosledom se sve odvija.

Kada tačno znate proceduru, mnogo je lakše nositi se sa stresom i izbeći dodatne komplikacije.

1. Prijava smrti i potrebna dokumentacija

Sve počinje trenutkom kada lekar konstatuje smrt, ali procedura može biti različita u zavisnosti od toga gde je osoba preminula.

Kada osoba umre kod kuće

Ako smrt nastupi u porodičnom domu, članovi porodice ili prisutni odmah obaveštavaju dežurnu hitnu službu ili izabranog lekara. Nakon dolaska, lekar vrši pregled i izdaje potvrdu o smrti.

Ovaj dokument je osnova za sve daljnje postupke. Potom se smrt prijavljuje matičaru, koji izdaje smrtovnicu i izvod iz matične knjige umrlih.

Kada osoba umre u bolnici

Ako se smrt dogodi tokom bolničkog lečenja, procedura je nešto jednostavnija. Zdravstvena ustanova ima obavezu da konstatuje smrt i izda potvrdu o uzroku smrti.

Porodica zatim sa tim dokumentom ide u matičnu službu kako bi pribavila smrtovnicu i ostale papire.

Prednost bolničkog scenarija je u tome što se veliki deo medicinske i administrativne evidencije već vodi u okviru ustanove, pa porodica brže dolazi do potrebne dokumentacije.

Kada osoba umre u inostranstvu

U slučaju smrti van granica zemlje, postupak je složeniji. Porodica mora najpre da obavesti najbližu ambasadu ili konzulat Republike Srbije u toj zemlji.

Konzularno predstavništvo tada pomaže u pribavljanju izvoda iz matične knjige umrlih zemlje u kojoj je smrt nastupila i u overi dokumentacije potrebne za prenos.

Nakon toga, neophodno je izvršiti upis smrti u matičnu knjigu umrlih u Srbiji.

Za povratak tela u domovinu obavezan je i čitav niz dodatnih papira – sanitarno odobrenje, prevodi i saglasnosti – pa se u ovoj fazi gotovo uvek angažuje specijalizovano pogrebno preduzeće koje organizuje međunarodni prevoz.

Glavni dokument u svim scenarijima je potvrda o smrti (potvrda o uzroku smrti).

Na osnovu nje, matična služba izdaje smrtovnicu i izvod iz matične knjige umrlih, što su osnovni papiri bez kojih se ne može nastaviti sa daljom organizacijom. Ovi dokumenti su ključni za odjavu pokojnika iz svih evidencija (zdravstveno, penzijsko, poresko), kao i za pokretanje postupka nasledstva.

Savet: Uvek tražite da dobijete dovoljan broj kopija svih dokumenata. U praksi se često traže za različite administrativne postupke – u banci, osiguravajućim kućama, u katastru ili kod notara – pa je dobro unapred biti spreman.

2. Kontaktiranje pogrebnog preduzeća

Nakon što se obezbedi osnovna dokumentacija, sledeći korak je angažovanje pogrebnog preduzeća. Njihova uloga nije samo logistička – oni pružaju i veliku organizacionu i psihološku podršku porodici.

Pogrebno preduzeće preuzima odgovornost za čitav niz aktivnosti: od preuzimanja i čuvanja posmrtnih ostataka, preko pripreme sanduka i opreme, do same organizacije sahrane ili kremacije. Porodici se u startu savetuje da jasno kaže svoje želje i mogućnosti, kako bi se našlo rešenje koje je dostojanstveno, a istovremeno finansijski prihvatljivo.

Najčešće se već u ovom trenutku ugovara datum i termin sahrane, što je važan okvir za sve naredne korake. Takođe, preduzeće može pomoći i u komunikaciji sa crkvom, grobljem ili krematorijumom.

3. Organizacija transporta i prevoz pokojnika

Jedan od prvih praktičnih zadataka jeste organizacija prenosa posmrtnih ostataka sa mesta smrti do mrtvačnice ili kapele.

Ako je smrt nastupila u bolnici, telo se najčešće premešta u bolničku mrtvačnicu, a porodica u dogovoru sa pogrebnim preduzećem odlučuje kada će se izvršiti prevoz u kapelu ili na drugo odabrano mesto.

Ako je smrt nastupila kod kuće, pogrebna služba po pozivu dolazi na adresu i preuzima pokojnika, uz obaveznu pratnju potrebne medicinske dokumentacije (potvrde o smrti). Ovo je trenutak kada porodica najčešće prvi put direktno sarađuje sa službom koja će dalje voditi čitavu organizaciju.

Ako je smrt nastupila u inostranstvu, procedura je složenija i uključuje međunarodni transport. Porodica mora obezbediti sve papire koje izdaje strana država (izvod iz matične knjige umrlih, potvrdu o smrti, sanitarnu dozvolu), a zatim angažovati preduzeće koje poseduje licencu za prevoz pokojnika preko granice.

U takvim slučajevima, stručne ekipe preuzimaju sve obaveze oko dozvola, prevoda i carinskih procedura.

Ovaj deo procedure podrazumeva i pripremu dodatne dokumentacije – kao što su odobrenje nadležnog sanitarnog inspektora, dozvole za izlazak i ulazak u zemlju i zvanični prevodi svih dokumenata.
Bez ovih papira prevoz preko granice nije moguć, pa je od presudne važnosti da porodica ima pouzdanog partnera koji poznaje sve detalje postupka. Na taj način se izbegavaju komplikacije i odlaganja u trenutku kada je najvažnije da proces protiče mirno i dostojanstveno.

4. Izbor mesta ukopa ili kremacije

Nakon što se reši pitanje transporta i skladištenja, porodica donosi odluku o mestu ukopa ili kremacije. Postoje tri najčešća scenarija:

• Sahrana u postojećoj porodičnoj grobnici – ako porodica već ima parcelu, proces je znatno jednostavniji.
• Kupovina novog grobnog mesta – u tom slučaju je potrebno kontaktirati nadležnu upravu groblja.
• Kremacija – sve češći izbor u poslednjim decenijama, posebno u urbanim sredinama.

Odluka zavisi od tradicije, želja pokojnika i porodice, kao i finansijskih mogućnosti. Pogrebno preduzeće obično asistira u pribavljanju potrebnih dozvola i rezervaciji termina.

5. Verski obredi i dogovori sa sveštenikom

Za porodice koje žele verski obred, sledeći korak je kontakt sa sveštenikom. Kod pravoslavnih i katoličkih obreda najčešće se dogovara termin opela, a u nekim slučajevima i služenje mise ili parastosa. Sveštenik može posavetovati porodicu o izboru pesama, molitvi ili dodatnih obreda koji se mogu uključiti.

Kod muslimanskih zajednica postupak je nešto drugačiji, jer postoje stroga pravila o načinu ukopa i vremenu kada sahrana treba da se obavi. U tom slučaju, porodica se obraća imamu, koji vodi ceo proces u skladu sa islamskom tradicijom.

Važno je naglasiti da se religiozni obredi ne mogu uvek u potpunosti prilagoditi željama porodice, jer postoje stroga pravila i tradicija. Zato je preporuka da se sve detaljno razjasni u startu – od vremena i mesta službe, do eventualnih posebnih zahteva.

6. Priprema pokojnika i izbor opreme

U ovoj fazi, pogrebno preduzeće preuzima odgovornost za estetsku i tehničku pripremu pokojnika. To uključuje oblačenje, higijensku negu i, po potrebi, balzamovanje. Porodica bira i sanduk, pogrebnu opremu (krst, vence, cveće), a neretko i prateće detalje poput muzike ili fotografije koja će stajati pored kovčega.

Izbor opreme može delovati formalno, ali on nosi veliki emotivni značaj. Zato je preporuka da se odluka donese pažljivo, bez žurbe.

7. Organizacija ceremonije i opela

Sam čin sahrane obuhvata više segmenata:

• ispraćaj iz mrtvačnice,
• opelo u kapeli ili crkvi,
• prenos do grobnog mesta
• spuštanje sanduka.

Svaki deo procesa prati ceremonijalna praksa koja zavisi od veroispovesti i tradicije porodice.
Pogrebna služba obezbeđuje ljude koji nose sanduk, kao i prevozno vozilo za kovčeg. Porodica obično organizuje i vence, cveće, sveće i muziku, kako bi ispraćaj bio što dostojanstveniji.

8. Administrativne obaveze nakon sahrane

Nakon ceremonije, ostaje niz administrativnih zadataka. To podrazumeva odjavu pokojnika iz PIO fonda, zdravstvenog osiguranja, banaka i drugih institucija.

Ujedno, pokreće se i ostavinska rasprava kod notara ili suda.

Iako ovi postupci često deluju hladno i birokratski, oni su nužni da bi se imovina i pravni status pokojnika uredili u skladu sa zakonom.

Porodici se savetuje da za ove korake angažuje advokata ili notara kako bi sve proteklo brzo i bez problema.

Rezime

Od prijave smrti i dokumentacije, preko angažovanja pogrebnog preduzeća i organizacije transporta, pa sve do same ceremonije i administrativnih obaveza – svaki deo ima svoju važnu ulogu.

Najvažnije je da porodica zna da nije sama u tom trenutku. Stručne službe postoje da bi olakšale proceduru, a jasno razumevanje celog procesa omogućava da se dragoj osobi pruži dostojanstven oproštaj.