Srbislav Filipović: Srbija ne sme pasti

U takvom se trenutku naša država i društvo nalaze, da se danas pred nas postavljaju samo dva pitanja i to oba od sudbinske važnosti. Prvo je da li ćemo stati i reći da su promene za nas preteške i da smo odlučili da još malo sačekamo sa izborom šta želimo od svog života. Drugo pitanje koje je na stolu pred nama je da li smo spremni da nastavimo putem reformi i promena, koje od nas svih zajedno u Srbiji treba da učine jednu privlačnu celinu za druge delove sveta i da kao raskrsnica puteva budemo centar gde će se u svakom smislu spajati Istok i Zapad, a ne da budemo tačka u kojoj se ove dve strane sveta sukobljavaju. Na velikoj smo i ozbiljnoj prekretnici.

Mnogo je klinaca u prethodne tri decenije spakovalo kofere i otišlo iz ovog regiona da potraži svoju sreću na drugim mestima u nadi da se tamo neće suočavati sa ovako velikim i teškim stvarima, jer je ovde nekako pitanje opstanka i preživljavanja uvek glavno pitanje. Teško su mladi u Srbiji mogli nešto krušnije da planiraju, da gledaju neku deceniju unapred i da znaju šta je to što mogu da otprilike očekuju za deset ili dvadeset godina. Jedino što je bilo izvesno i što smo svi znali, to je da nema generacije u Srbiji koja je uspela da ne bude ratna generacija i da izbegne krvave sukobe. Dakle, naš glavni cilj je da održimo mir i stabilnost, jer bez toga nema ni ostanka, ni opstanka na ovom našem trusnom područiju. Mnoge smo udare preživeli i pretpeli, dizali se kao Feniks iz pepela bezbroj puta i svaki put sa nadom da nikada više nećemo pasti i morati da se ponovo borimo za golo preživljavanje i opstanak. Čini mi se da je takvo stanje nekima odgovaralo i da su nakon određenog protoka vremena namerno proizvodili takve situacije kako bi profitirali iz nesreće našeg, ali i drugih naroda na Balkanu. Ti ”profiteri” su prisutni i unutar naših država, ali i žestoko pomognuti iz inostranstva od strane različitih centara moći kojima stabilnost oovde nikako ne treba, jer drugačije ne bi mogli da drže na ”povodcu” ovaj region, a oni da uvek budu kao neki faktor koji održava mir. I taj mir održavaju dok im kriza ne zatreba, a onda puste da vatra bukne, jer se za pravi i održiv mir nikada i nisu istinski zalagali, već mir koji stabilan koliko i mlečni zub kod deteta. Mi smo se redovno ”pecali” na njihove fore i bivali tragičari sopstvenih života. Periodično se takve sitaucije ponavljaju i gotvo po istom scenariju. Da li ćemo ponovo biti naivni i dozvoliti sebi to? Ovog puta Srbija ne sme pasti. Zbog čega bi taj pad sad bio fatalan? To moram da pojasnim.

Istrošili smo našu mladost i decu, mnogo je ljudi otišlo i iz Srbije i iz regiona Zapadnog Balkana u potrazi za boljim životom i sigurnošću, milioni su izginuli u nekim ratovima za koje se danas pitamo da li smo mogli da budemo mudriji i da ne budemo prvi koji jurišaju, jer onaj ko juriša prvi ne bude kasnije prvi i prilikom podele ”kolača”. Tako em smo izginuli u ogromnom brou, em na kraju nismo ispoštovani onako kako smo zaslužili, već smo uvek gurani negde na začelje i tešili sebe kako za otadžbinu vredi život dati. Slažem se, za otadžbinu je vredelo i život dati, ali sad se za njen opstanak i u biološkom pogledu mora živeti. Nećemo otadžbini, deci i unučićima trebati mrtvi, već živi, da izgradimo zemlju, da im ostavimo uređeno društvo i sigurnu budućnost, da mogu da se školuju i stvaraju svoje porodice. Novi ideal srpskog naroda i roda mora postati taj da vredi za otadžbinu živeti i u njoj ostati, jer ona ima samo nas i mi imamo samo nju. Svaka druga nam nije majka, nego maćeha. Majka je jedna i za nju vredi živeti. Bez svesti o tome, bez spoznaje šta je ono što nam kao opasnosti donosi ovo novo globalističko doba, bez spremnosti da gradimo i održimo ono dobijeno od predaka, nećemo biti kadri da sačuvamo ni sebe, ni svoju Srbiju, a oni koji dođu posle nas će se stideti naših fotografija.

Zato, ti koji čitaš ove redove, uzmi sa police sliku svog pradede, svoje prababe ili samo babe i dede, oca i majke, pogledaj oko sebe i zapitaj se da li su oni bežali odavde kad je bilo sve skoro izgubljeno ili su svoje živote davali da bi mi danas živeli za našu decu i Srbiju, pa ako te pred njima i njihovim sudom nije sramota, ti spakuj kofere. Mene bi bilo sramota da stanem i da se predam. Siguran sam i tebe. Zato, Srbija danas ne sme pasti. Mi moramo biti njen oslonac.

Srbislav Filipović / INFO 24