Slikar i bivši džudista Siniša Labus za „Profil“: „Slab je onaj umetnik koji se bavi samo jednom temom“

U slučaju Siniše Labusa džudo i umetnost su savršeni spoj i u oba polja je bio i jeste uspešan i priznat i van granica Srbije. U emisiji Profil medijske mreže Info24 otkrio je zašto je njegov izbor bio džudo i šta mu je taj sport darivao u životu, kao i kako je tekao njegov pun izazova put uspona kao umentika.

Siniša Labus je kako sam kaže relativno kasno u 13-toj godini počeo da trenira džudo inspirisan polufinalnim mečom između Radomira Kovačevića i Hitoshia Saita  na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984. godine. Kovačević je bio svedoči pravi titan, a Saito nizak i debeljuškast i za pola minuta, koliko je trajao meč, uspeo je da pobedi Kovačevića. Bilo mu je, seća se, čudno kako je tako „mali borac“ mogao da „tuče velikog borca” koji je pao i ustao nepovređen. Zato je zamolio oca da ga odvede na trening džuda.

„Taj dan kada sam stupio na tatami ja sam znao da će to biti moj sport. Zaljubio sam se istog trenutka, kao što se čovek zaljubi u lepu ženu na prvi pogled“, ispričao je Labus.

Prve korake u ovom trofejnom sportu u Srbiji napravio je u džudo klubu “Mladost”. Za kratko vreme 1987. godine postaje kadetski prvak SFRJ, a već sledeće 1988. osvaja i prvu juniorsku titulu kao najmlađi prvak države te godine. Nakon toga redovno osvaja medalje na državnim prvenstvima.

„Džudo je više nego sport, džudo je nešto neverovatno, džudo je škola života, džudo je život u malom, džudo je najbolja institucija za vaspitavanje ljudi. Ko prođe tu džudo školu, džudo sistem takmičenja, posebno vrhunska takmičenja, taj je u svakom slučaju bolji član društvene zajednice kasnije. Džudo odgaja prave ljude. Disciplinovane borce, ljude koji se ne predaju, koji žele da uspeju da pobede da ostave iza sebe jedan dobar pozitivan trag“, objasnio je Labus.

Labus je bio višestruki prvak države u seniorskoj konkurenciji kako u pojedinačnoj tako i u ekipnoj. Sa džudo klubom “Rekord Rakovica” 1996. godine ulazi u četvrtfinale kupa šampiona. Iste godine postiže najveći pojedinačni rezultat osvajanjem drugog mesta na studentskom prvenstvu sveta u Žan Kjeru u Kanadi gde pobeđuje borce iz Italije, Brazila i Koreje, a finalni meč gubi od japanca Uegučija.

Sledeće godine na prvenstvu sveta u Parizu osvaja deveto mesto od 44 takmičara gde tri meča pobeđuje iponom a gubi minimalnim rezultatom od kasnijeg šampiona sveta Rafala Kubackog. Uz Mitra Milinkovića i Dana Pantića je najuspešniji takmičar Srbije 90-ih godina.

Takmičarsku karijeru završava 2004. godine kao kapiten džudo kluba “Crvena zvezda” i pored Ivana Todorova postaje druga zvezdina legenda u džudou.

Za Todorova kaže da mu je bio uzor i seća se kako je još kao neiskusan takmičar 1987. godine na državnom prvenstvu za nekoliko sekundi izgubio finale od njega. Todorov je danas amasador Srbije u Mađarskoj a dao je neprocenjiv doprinos razvoju džudo saveza i tog sporta uopšte u našoj zemlji, kao i klubu Crvena zvezda.

„Za vreme Ivana Todorova smo postali džudo velesila u svakom smislu i organizacionom i takmičarskom, imamo odlične škole, pretposatvljam da ćemo u skorije vreme, čim prođe ova nesreća sa bolešću, organizovati opet i velika takmičenja i zaista je džudo postao jedan od prvih sportova u Srbiji“, ocenio je Labus.

Jedna od najdražih pobeda mu je pobeda nad ukrajincem Ruslijakovim i pobeda iponom nad rumunskim asom Perdivarom kojom je doneo titulu prvaka države Rekordu Rakovici ispred Milicionara i Partizana.

Za džudo kaže da je kako fizička tako i duhovna disciplina, škola i filozofija života i najkompleksniji od svih sportova.

Labus smatra da je Nemanja Majdov nesumnjivo najbolji džudista u Srbiji. Objasnio je da je u tom sportu teško osvajati medalje i da najveći džudisti sveta nisu uspeli da ostavre ono što jeste Nemanja Majdov da osvaja medalje četiri godine uzastopno.

Labus je 1999. godine imao tešku povredu nako čega više nije imao kako kaže oštrinu potrebnu da se bavi tim sportom na visokom međunarodnom nivou. Po završetku takmičarske karijere, bio je džudo sudija, a potpm se potpuno posvetio slikarstvu.

Prema njegovim rečima, džudo mu je razvio istraživački duh i u umetnosti kojom se bavi beskrajno uživa u detaljima.

„Ljudi imaju selektovano opažanje, to se tako zove. Kada bi se čovek opterećivao svim onim što vidi, ne bi mogao da funkcioniše normalno. Umetnik je taj koji izdvoji jedan segment iz našeg života i to predstavi da li na paltnu, da li kroz poeziju, da li kroz film ili knjigu i od toga  napravi nešto božansko“, pojasnio je Labus.

Kao i u džudou i u slikarstvu usavršava tehnike.

Od malena se bavi crtanjem i slikanjem. Prva teoretska iskustva stiče u hodajućoj školi magistra vajarstva Vuka Bojovića. Kasnije uči kod Dragana Maleševića Tapija, a istovremeno obilazi i ateljee drugih savremenih realnih slikara. Često putuje u inostranstvo, gde obilazi velike svetske galerije i muzeje, piše u biografiji na zvaničnom veb sajtu Siniše Labusa.

Dodaje se da najveća praktična znanja stiče kopirajući dela starih majstora. Ugleda se na najistaknutije predstavnike baroka, visoke renesanse i realizma u ruskom slikarstvu 19. veka. Za najveće uzore smatra španskog umetnika Dijega Velaskeza i ruskog slikara Ilju Rjepina. Rukovodeći se Leonardovom maksimom „slab je onaj umetnik koji se bavi samo jednom temom“, Labus se podjednako uspešno ogleda u svim tematskim likovnim celinama, napsiano je u biografiji Siniše Labusa na njegovoj internet stranici gde predstavlja svoja dela.

„Kada vidite ta majstorska dela, onda vam dođe da sve svoje kistove, četkice, spakujete i bacite u smeće da se više nikad tim ne bavite. To je toliko impresivno, smatrate da je to nemoguće postići ponovo. Ali nije tako. Meni je opet to dalo neki povod i motiv kako kao su to stari slikari radili, kako su uopšte mogli nešto da naprave.  I onda sam krenuo da kopiram stare majstore…“, naveo je Labus.

Spektar interesovanja mu je vrlo širok, pa se predano bavi kako portretima i mrtvim prirodama, tako i pejzažima i istorijsko – mitološkim kompozicijama. U svojim delima posebnu pažnju posvećuje istraživanju nacionalnih vrednosti, želeći da na taj način dospe do internacionalnog i opšteljudskog.  Do sada je samostalno izlagao u Beogradu, Novom Sadu, Apatinu, Zlatiboru i drugim gradovima Srbije, a kolektivno je nastupao u Čikagu, Vašingtonu, Njujorku, La Hoji i Karmelu. Povremeno učestvuje u radu domaćih i međunarodnih likovnih kolonija, a dela mu se nalaze u mnogim privatnim kolekcijama širom zemlje i sveta,navodi se u zavničnoj biografiji Siniše Labusa.

Kaže da je najviše ponosan na seriju  od 70 portreta patrijarha Pavla, a prva slika koju je prodao za 900 dolara su naslikani tigar i tigrica koji se u vodi dodiruju glavama. Sliku je prodao posredstvom Tapija koji ju je izlakirao i uramio.

„Ja sam tu sliku prodao i ja sam postao profesionalac u martu 1998. godine i od tada neprekidno slikam i jako sam veseo i zadovoljan zbog toga…“, kazao je Labus.

Siniša Labus rođen je 22.03.1971. god. u Zagrebu.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

süperbetin giriş - Dumanbet -

Dinamobet