Reče meni jedan obavešten čovek da u blizini mojih prijatelja i mene ima izdajnika. Pitam ga ja na koga misli. A on mi reče ostavljaju izdajničke tragove za sobom.
Pitam ga ja na koje tragove misli. On mi reče da one koji smrde ili blaže rečeno osećaju se na izdaju.
Pitao sam ga ima li ih puno. Mislim na tragove. A mislim i na izdajnike. On mi reče. Nema ih. Ali su dobro raspoređeni. Gde raspoređeni? Upitah ga zabrinuto. On mi reče malo na lokalu u prestonici malo po Srbiji a i malo po raznim zgradama gde su državne institucije.
Upitah za imena. Čovek mi reče i da su Srbiji poznata neka od njih. Pitam po čemu su poznati. On mi reče po funkcijama koje su obavljali ili obavljaju.
Pitah ga, ali ne mnogo iznenađeno, a šta su izdali. On mi reče da su izdali državu, izneverili narod a zakone prekršili.
Saslušah ga i zamislih se.
Da li je ovo zaista moguće?
Malo razmislih, pa zaključih. U pravu je čovek. Mislim da znam na koga misli.
Posle nekoliko dana ga upitah može li mi samo reči kako izgledaju. On mi reče da može. Ljigavi su. Puni kompleksa. A od fizičkih aktivnosti su poznati uglavnom po desnoj ruci koja stavlja koverte u levi džep.
E, moja Srbijo. Opet se pojaviše izdajnici.
Izdali veru za večeru. Kako bi rekao naš narod.
Nadam se da će se ova priča ovog čoveka kome verujem isterati do kraja.
E, šta mi sve reče jedan čovek.
Dobar čovek.
Lojalan. Nije izdajnik. Ali zna ko jesu.
Hvala ovom čoveku na priči što mi ispriča.
Uglješa Mrdić