Mudrost prvi put u srpskoj politici

Naše društvo je iscrpljeno stalnim natezanjima ko je bio na pravoj strani pre dvesta godina, ko je bio za Obrenoviće, koje bio za Karađorđeviće, ko je bio komunista, ko je bio rojalista, ko je bio levo, ko je bio desno, da li je neko devedesetih rekao ovo ili ono, da li neko veruje u Boga ili ne, da li više voli ovu ili onu boju, da li je Delija ili Grobar, a da smo suštinske stvari propuštali kao da imamo sto života i kao da ćemo imati priliku da izgubljeno vreme vratimo kao na video igrici i krenemo igru od starta. Ali život nije igrica i ne može da se vrati ono što je propušteno, ali može da se to uradi u budućnosti. Sve smo oko sebe doživljavali i sad doživljavamo previše emotivno, ali prvi put u svojoj istoriji u našoj državnoj politici ima više mudrosti nego emotivnosti, donose se odluke posle dobrog promišljanja i ne tako da bi se dodvorili narodu i ispratili emocije naroda, kako se narod ne bi naljutio, ali se ljudima jasno govori šta su opasnosti i izazovi i koliko bi nas emocije u politici danas koštale. Mudrost je ono što nam je vekovima unazad falilo.

Vlast jedne države u regionu donela je odluku da građanima Srbije i Republike Srpske ne dozvoli još uvek ulazak na svoju teritoriju. Razlozi su ozbiljni kad bi bili pravi, ali svako ko i sa dva grama mozga funkcioniše zna i shvata da to nema veze sa Korona virusom. Uzgred moram da kažem da se Srbija dobro snašla i odlično izborila protiv tog strašnog i nevidljivog protivnika. Svoje granice su nam otvorile mnoge države iz regiona, ali Crna Gora ne. I sad bi emotivna reakcija Srbije bila da uzvrati reciprocitetom, što nije protiv pravno, to se nekada i radi u međunarodnoj politici, to bi većina građana sigurno sa burnim oduševljenjem prihvatila, ali to nije politika koja bi Srbima tamo i Srbima u Srbiji donela bilo šta dobro, a prevashodni cilj naše države jeste da vodi računa o svom narodu gde god on živeo. U ovom slučaju moram da istaknem da je položaj našeg naroda tamo težak, veoma komplikovan, da je u nekim drugim slučajevima bilo Srbima zabranjeno da koriste svoje pismo, danas u Crnoj Gori Srbima žele da uzmu crkvu, pravo da idu svetinje u kojima su im se pradedovi molili, danas bi jedni na Kosovu i Metohiji sve dali da mogu da pale i uništavaju srpske crkve i manastire, mnogi bi voleli da jedan deo Srbe prognaju, jedan deo da pobiju i jedan deo da pokrste. Nije to ideja koja je rođena juče i ta ideja nije nešto što je većinsko u narodima tih država, ali jeste veoma bučno, glasno i sa mnogo strasti se propagira kao nužno – da se na svaki način okonča srpsko pitanje. Njamanje bi nam sad trebalo da kažemo da ne damo ni mi njima da ulaze u Srbiju i da onda arlaučemo na trenutnoj svojoj snazi koju smo kao nekome pokazali ko je neuporedivo slabiji i manji od nas. Srbi to nikada nisu radili i nikada na slabijem nisu pokazivali svoju snagu. Naša veličina i snaga je baš u tome što smo takvu odluku dočekali onako kako su naši zvaničnici danas saopštili. Crnogorskim kriminalcima i mafijašima Srbija ne može, nije i neće biti utočište. U Srbiji njihova mafija neće divljati i raditi šta im je volja. Ali studenti, porodice koje imaju nekog svog u Srbiji, privrednici, sportisti ili umetnici ne smeju postati žrtve jedne politike ostrašćenosti, mrženje, srbofobije, ludila i paranoje. Vlasti prolaze, ali države i ljudi nastavljaju da žive i da na neki način stvaraju dalje svoju budućnost na neki način kakav smatraju da je za njih najpogodniji i mi koji se u ovom vremenu bavimo politikom moramo osttai smireni, mudri i odgovorni. Zbog svog naroda, zbog naše dece, zbog svoje zemlje, zbog istorije i zbog budućnosti. Nemamo prostora za luksuz oličen u osvetničkim potezima, ali to ne znači da nemamo snage i da smo slabi, pa ne uzvraćamo onako kako bi većina očekivala. Vlast i jeste tu da radi ono što je korisno za ljude, a ne ono što će ljudi uvek da dočekaju sa aplauzima. I tu se vidi državnička mudrost koje je u Srbiji bilo jako malo u nekim prošlim vremenima.

Apelujem na naše sunarodnike u svim državama regiona da budu mirni, da budu odgovorni, da nikada ne zaborave ko su i odakle su im koreni, da poštuju sebe, da time što poštuju sebe poštuju i države u kojima žive. Bilo bi najlakše, ali ne i najpametnije da pokažemo koliko nas nepravda boli i da uzvratimo istom merom. Nećemo tako. Nismo isti. I zato što nismo isti mi reagujemo drugačije. Neka svako radi ono što misli da treba i svakome od nas će to ostaviti određeni trag. Kakav će taj trag biti, pokazaće vreme i godine, ali da će biti pošten, čestiti i mudar u to nema sumnje.

Srbislav Filipović / INFO 24

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *