Momo Kapor

Postoje ljudi koji večno žive u našim srcima i mislima. Jedan od njih je svakako Momo Kapor. Ovog marta navršeno je deset godina kako Kapor nije sa nama na zemlji.

Naš dragi Momo je uspeo za života da postane i uspešan i poznat i pisac i slikar i novinar, u kojem se nalaze i Hercegovac i Beograđanin i Vračarac i Njujorčanin, ali i čovek koji voli planinu i reku kada želi da se malo skloni od velike gužve i javnosti.

Bio je i ostao čovek institucija. Svoj i naš. Rodoljub i dobar čovek.
Nema generacije zadnjih decenija koja maltene nije nešto pročitala što je Momo napisao ili videla neku njegovu predivnu sliku ili crtež koji govori kao nekoliko strana jedne knjige.

Momčilo Momo Kapor je rođen u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora. Njegov otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. Za vreme bombardovanja Sarajeva 13. aprila 1941. pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Kapor provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd.

Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti. Veliku popularnost kod publike Kapor stiče kroz tekstove „Beleške jedne Ane“, koje izlaze u časopisu „Bazar“. „Beleške jedne Ane“ izlaze i kao knjiga 1972. godine. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“.

Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ izašli bestseleri: „I druge priče“ , „Foliranti“ , „Beleške jedne Ane“, „Provincijalac“ , „Ada“ , „Zoe“ , „Od sedam do tri“ , „Una“ . Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova „(Bademi s onu stranu smrti“, „Banket“, „Valter brani Sarajevo“, „Džoli džokej“, „Kraj vikenda“). Romani „Una“ i „Knjiga žalbi“ doživeli su ekranizaciju. Izdao je i knjige „Onda“, „Sentimentalno vaspitanje“ , „Knjiga žalbi“ , „011“, „Istok-Zapad“, „Halo Beograd“, „Zelena čoja Montenegra“, „Lero kralj leptira“, „Dragi naši“ , „Ispovesti“, „Kako postati pisac“… Dobio je kćerke Anu i Jelenu.

Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Prilikom jednog od poslednjih susreta sa Momom Kaporom u njegovoj kući na Vračaru između Karađorđevog parka i Hrama Svetog Save napravili smo intervju za nedeljnik „Pečat“ leta 2008. godine pod naslovom „Život je jači od okupacije“.

Tada mi je Momo Kapor rekao posle nekoliko minuta tišine:
„Lako je naći prijatelja s kim ćeš sedeti i pričati. Teško je naći prijatelja s kim ćeš sedeti i ćutati“. A na kraju intervjua je istakao:

Imam čamac, star 35 godina, i za mene je događaj godine kada mi upali motor iz šestog puta. Često plovim ispod Beograda i prolazeći ispod Kalemengdana gledam te istorijske slojeve, pa vidim Tračane i Kelte u donjem sloju, pa Rimljane u kamenom sloju, zatim Ugare, pa Turke, Austrijance, pa ponovo Turke, i tako se sve to ređa do vrha, do parka i staza po kojima razdragane devojčice žvaću gumu i voze rolere na ostacima starih ratnika. To je za mene simbol života. Ma šta se događalo Kalenića pijaca će da bude puna paradajza, kao krv crvenih rotkvica, mladih krompirića, tikvica, kajmaka i krompira za koji uvek tvrde da je iz Ivanjice, a nije, nego je iz Gornjeg Milanovca. To je život koji je jači i od okupacije i ideologije. Svakome ko je u krizi savetujem da ode na Kalenića pijacu. Naravno, uz nadu da će naredni dan biti sunčan, da nas neće boleti noge i da nas neće pojesti novi svetski poredak.

Hvala državi Srbiji, Gradu Beogradu i Opštini Vračar što će zajedno sa Momovom suprugom Ljiljom Kapor i njegovim dragim prijateljima pomoći otvaranje zadužbine Moma Kapora u Karađorđevom parku.

Momo je bio i ostao legenda.

Uglješa Mrdić

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *