Nacrtali Srbiji metu na čelu

Ćutanje jednog dela društva na konstantno izlivanje nasilja u naš javni život je rezultiralo da se na čelu svih nas pojavi meta. Potrebno je nekima da jedan deo Srbije nestane.

I to ne samo da nestane politički, već i fizički, jer onaj retrogradni deo ne može ništa da uradi sam za sebe ako normalni i pristojni ljudi ne odu na put bez povratka. Jedne je potrebno da proteraju iz same države, drugi će da se ”pokrste” i promene dres, a treće i one najtvrđe će da pobiju. Zbog čega je ovo društvo ćutalo na pretnje, a sad kad je meta na čelo stigla počelo da se budi!?

Naviklo je da stalno čeka da ključne poslove za njega neko drugi treba da počne da radi i da će taj drugi i da ih završi, jer su isuviše naporni i zahtevaju previše ”cimanja” i previše valjanja po blatu, a to se onima koji se uvek drže po strani, dok bura ne prođe, ne sviđa. I protiv toga se mora boriti, koliko god uzaludno delovalo, jer su u pitanju naši životi, u pitanju je Srbija.

U pitanju je ona država za koju su generacije pre nas umirale, da bi mi imali priliku za preokret i da sad dođe vreme kad se za nju mora i vredi živeti. A da li možeš da živiš za nju, da kukaš kako želiš bolji život, ali to sve da urade neki drugi ljudi ili neki političar kome se da poverenje na izborima? Ne, ne može tako. Nije fer, a nije ni moguće da jedan čovek za nas sve uradi. To smo se više puta kroz istoriju uvereili i svaki put je bilo tragično i po nas, ali i po tog koga smo onako bratski ”gurnuli u vatru” da za nas ”iskrvari”. I dizali smo spomenike, ali to su već više postali spomenici našim izgubljenim godinama, decenijama i vekovima.

Te žrtve baš to simbolizuju i svaka kap krvi koju smo prolili kod onih koji su samo želeli da budemo bolji i da budemo bar približno uspešni kao oni za čijim standardom uzdišemo, ali nam se ”ne znoji” da do tog života dođemo.

Ostaje pitanje nekon ove mete na čelu Srbije koju su nam urezali, da li ćemo ćutati glasno i čekati da kuršum krene ka nama ili ćemo glasno progovoriti i podržati životm jer drugi nemamo do ovog koji nam je Bog dao i koji smo dobili da proživimo kao ljudi u Srbiji, zemlji dobrih ljudi, na brdovitom Balkanu, gde se trud i rad nisu nikada previše cenili ili ćemo zajedno sa tim kuršumom pasti i mi, naši životi, naša nadanja, naše želje i naša budućnost. A pita li se neko da li će to izdržati Srbija!? Zapitajmo se svi!

Srbislav Filipović / INFO 24

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *